Deca od najranijeg uzrasta pažljivo posmatraju ljude oko sebe. Primećuju kako roditelji razgovaraju telefonom, pripremaju obrok, odlaze na posao, kupuju namirnice ili brinu o drugim članovima porodice. Mnoge od tih situacija kasnije se pojavljuju u njihovoj igri, samo u nešto drugačijem obliku. Dnevna soba može postati prodavnica, nekoliko stolica autobus, a obična kutija krevet, automobil ili kuća. Takva igra nije samo način da dete provede vreme. Kroz oponašanje poznatih situacija ono postepeno upoznaje svet odraslih, razvija maštu i pokušava da razume odnose i pravila koja svakodnevno posmatra.
Oponašanje je prirodan način učenja
Mala deca veliki deo novih znanja stiču upravo posmatranjem i ponavljanjem. Kada dete uzme igračku i pretvara se da razgovara telefonom ili pokušava da „popravi“ nešto što je prethodno video da roditelj popravlja, ono reprodukuje poznatu situaciju. Vremenom takva igra postaje složenija. Dete više ne kopira samo pojedinačnu radnju, već počinje da stvara čitave scenarije. U njima postoje određene uloge, razgovori i pravila. Roditelji ne moraju svaki put da usmeravaju takvu igru, jer upravo sloboda da dete samo odlučuje šta će se dogoditi predstavlja njen važan deo.
Dečja prodavnica može imati sopstvena pravila
Igra prodavnice dobar je primer koliko jedna svakodnevna situacija može postati zanimljiva. Nekoliko praznih kutija može predstavljati proizvode, sto kasu, a papir improvizovani novac. Dete kroz takvu igru može da bude prodavac, kupac ili da menja uloge sa drugim detetom. Stariji mališani mogu brojati proizvode, raspoređivati ih po grupama i određivati zamišljene cene. Tako jedna jednostavna igra istovremeno uključuje govor, razvrstavanje, brojeve, pregovaranje i komunikaciju. Nije neophodno imati kompletan gotov set – često upravo improvizovani predmeti daju detetu više prostora da samo osmisli detalje.
Lutke za decu stvaraju prostor za različite priče
Igra porodice jedna je od situacija kroz koju mališani često prenose ono što vide u svakodnevnom životu, a lutke za decu mogu postati glavni junaci potpuno različitih priča. Dete može lutku hraniti, uspavljivati, voditi kod lekara, pripremati za putovanje ili organizovati zamišljeni rođendan. Zanimljivo je da lutke za decu ne moraju svaki put imati istu ulogu – danas jedna može predstavljati bebu, sutra prijatelja, a zatim učenika ili putnika. Kada se više mališana igra zajedno, lutke za decu mogu biti povod za dogovaranje, raspodelu uloga i zajedničko stvaranje priče. Na taj način igra ostaje otvorena i može se menjati zajedno sa interesovanjima deteta.
Igra zanimanja približava nepoznate situacije
Lekar, učitelj, kuvar, policajac, vatrogasac ili majstor samo su neke od uloga koje deca rado preuzimaju. Kroz njih upoznaju zanimanja koja viđaju u svakodnevnom životu, knjigama ili crtanim filmovima. Ovakva igra može biti korisna i kada dete treba pripremiti za novo iskustvo. Ako prvi put odlazi kod stomatologa, na primer, roditelji mogu prethodno kroz igru pokazati približno kako izgleda pregled. Dete tada dobija priliku da poznatu situaciju ponovi nekoliko puta, promeni uloge i postavlja pitanja, što mu može pomoći da ono što ga očekuje postane razumljivije.
Govor se razvija kroz razgovor između junaka
Tokom samostalne igre roditelji često mogu čuti dete kako razgovara samo sa sobom ili menja glasove različitih junaka. Iako odraslima takvi razgovori mogu izgledati jednostavno, dete kroz njih vežba formiranje rečenica i povezivanje događaja u priču. Kada se uključi drugo dete, komunikacija postaje još složenija. Potrebno je objasniti ideju, dogovoriti uloge i reagovati na ono što druga osoba kaže. Zato igra uloga prirodno pruža veliki broj situacija u kojima dete koristi govor bez osećaja da nešto posebno vežba ili uči.
Predmeti ne moraju uvek imati svoju stvarnu namenu
Jedan od najzanimljivijih trenutaka u razvoju igre nastaje kada dete počne da koristi predmete simbolično. Drvena kocka može postati telefon, štap mikrofon, a ćebe šator ili plašt superheroja. Upravo tu se vidi koliko dečja mašta može da nadogradi jednostavan predmet. Zbog toga nije potrebno da svaka igračka bude realistična ili opremljena velikim brojem elektronskih funkcija. Ponekad igračka koja radi manje omogućava detetu da uradi više, jer ono samo mora da osmisli njenu namenu i uklopi je u priču koju stvara.
Zajednička igra uči dete dogovoru
Kada se dvoje ili više dece uključi u istu zamišljenu situaciju, pojavljuje se potreba za saradnjom. Neko želi da bude prodavac, neko kupac, a možda svi žele istu ulogu. Tada igra postaje prilika za učenje dogovora, čekanja i pronalaženja kompromisa. Naravno, neslaganja su normalan deo takvih aktivnosti i odrasli ne moraju odmah da rešavaju svaki mali sukob. Ako je situacija bezbedna, deci se može ostaviti prostor da pokušaju sama da pronađu rešenje. Upravo kroz takva iskustva postepeno upoznaju pravila funkcionisanja u grupi.
Roditelji mogu učestvovati bez preuzimanja igre
Odrasli mogu dodatno obogatiti igru jednostavnim pitanjima poput toga gde zamišljeni autobus putuje, šta se danas kuva ili kome je potreban pregled kod lekara. Ipak, nije potrebno stalno predlagati šta dete treba sledeće da uradi. Ako roditelj preuzme čitav scenario, igra lako može postati aktivnost u kojoj dete samo prati instrukcije. Mnogo je zanimljivije prepustiti mu glavnu ulogu i povremeno se uključiti kao jedan od likova u priči.
Kroz takvu svakodnevnu igru dete ne pokušava samo da imitira odrasle. Ono na svoj način obrađuje ono što vidi, povezuje događaje i stvara objašnjenja sveta koji ga okružuje. Zbog toga igračka ne mora imati deset funkcija da bi dugo ostala zanimljiva. Nekoliko jednostavnih predmeta, malo slobodnog prostora i dovoljno vremena ponekad su sve što je potrebno da obična dečja soba postane prodavnica, ordinacija, restoran, škola ili potpuno novi svet koji postoji samo u dečjoj mašti.